Dan nakon šokantne vijesti da je u 51. godini preminuo ugledni splitski novinar Vladimir Matijanić, njegova djevojka, također novinarka Indexa Andrea Topić, smogla je snage da detalje njegove smrti objavi na Facebooku.
‘Ovo pišem jer znam da bi on volio da zna šta se dogodilo. Naravno, nemam “atoma snage”, kako mi je ponavljao poslednjih dana. Ni atom snage. Nema razloga za život. Bez njega’, piše Andrea, prenosi Slobodna Dalmacija.
Evo njenog posta:
‘1. Ista hitna je došla dva sata ranije, tražili smo da ga odvezu u bolnicu, rekli su da nije potrebno jer su to normalni simptomi covida.
2. Desetak puta smo zvali Hitnu za infektivne bolesti i doktora na Infektivnom odjeljenju, tvrdili su da ne treba u bolnicu, iako smo uporno tražili da ga odvedu.
3. Prvog dana covida u bolnici su nam rekli da u Republici Hrvatskoj nedostaje lijekova za sprječavanje težih posljedica covida koje daju pacijentima poput njega.
Rano ujutro 2. avgusta mi je rekao da se osjeća loše i da ima miome, uradila sam kućni test na koronu i bio je pozitivan.
Sat vremena kasnije, oko 10 sati, dovodim ga na Infektivnu, Hitnu KBC Split, gdje stoji najmanje dva sata i čeka da ga neko primi i pregleda. Nisu me pustili sa njim, cekao sam u autu pored zgrade, on mi u 12 sati salje poruku da odem i da se vratim, kaze mi da im je rekao da ima Sjogrenov sindrom i infektivna pluca bolest i da sumnja na još 2 autoimune bolesti, te da zbog toga nije mogao da se vakciniše protiv toga i da su mu rekli da trenutno postoji nestašica lijeka koji daju teškim bolesnicima kako bi izbjegli ozbiljne komplikacije od covida i da su možda ima za njega. Da KBC Split i Klinika za infektivne bolesti Fran Mihaljević nemaju taj lijek, ali da ga imaju vjerovatno bi mu ga dali jer je imunološki bolesnik i boluje od covida, a da je ona nedavno bila onkološka bolesnica i ni njoj nisu mogli dati jer ga nema . Zamolio ih je da kažu kako se zove lijek da ga sami potražimo, rekli su da nije važno jer ga nigdje nema. Pozvao je neke ljude koje je poznavao i saznao da bi mogao biti u OB Dubrovnik, bio je preslab da se spusti, predložio sam da pozovem direktora bolnice, on mi je rekao da to ni u kom slučaju ne smijem raditi, da tamo nije bilo šanse, da neće raditi. Taj lijek nismo uspjeli pronaći.
Dva dana je imao temperaturu 38,9 koju smo skidali sa dva Lekadola od 500, stavljao sam mu hladne obloge na glavu, davao vitamine, propolis, pravio čajeve i supe koje je tada još mogao da pije. Zvao je imunologa i sve joj rekao, ona mu je rekla da počne da pije tablete za autoimune bolesti koje je ona prepisala, Decortin, vitamin D jednom u 2 nedelje i nešto što štiti stomak, mada nije sigurno da li se otarasio helikobaktera. Otišao sam u apoteku po njega, doneo ga, popio drugi Decortin ujutro kada je sve počelo.
Prethodne noći je već bio slab, nije mogao lako do toaleta, užasno bi se nadimao, hvatao se za zidove, umorio se u sekundi, svi su govorili da je to normalno. Zvali smo hitnu najmanje 10 puta u ova dva dana, ako ne i više. Sve u cilju njegovog prijema u bolnicu.
Kada smo ih te večeri pozvali, uputili su nas kod doktora na Infektivnom centru i sve mu rekli. Rekao je da Vlado “nije imunokompromitovan”, čak i da “nije imunološki pacijent jer samo jedan dan pije Decortin”.
Kakva logika?! Iako je Vlado uredno naveo svoje imunološke bolesti i one na koje se sumnja. Vlado nije mogao vjerovati šta čuje, puštao je taj snimak iznova i iznova na svom mobitelu jer njegov mobitel ima diktafon koji radi automatski zbog posla. Naravno, tražio je da bude primljen u bolnicu, a osoba na vezi je rekla da nema potrebe.
Ujutro 5. avgusta, probudio se slabiji nego ikad. Pojeo je pola ovsene kaše. Nije volio kafu, kao ni čaj. Nije mogao ni jesti ni piti. Nije mogao da stoji uspravno. Čak ni sjedenje. Čak ni ležeći. Nije mogao u toalet. Zvao sam hitnu infektivnu, dva puta, niko se nije javljao, javila se žena iz trećeg, rekla da je sad stvarno gotovo i da ne može sama ni da jede, ni da ide u toalet, a ona mi je rekla, Citiram, ‘nije za bolnicu, pusti je da piški u lonac pored kreveta, pa sipa u toalet’.
Napravila sam mu supu. Nije mogao to pojesti. Nije mogao da dođe do stola i da sedne, nije mogao da sedi pravo na krevetu ili da legne, toliko sam ga terao da pojede nešto da sam ga iznervirao, što je i njemu i meni jako teško, nikad nije ljutio se na mene svih ovih godina. Stavila sam supu u njegovu šolju, prinijela je usnama i nagnula se. Uspio je popiti pola. Ponovo sam nazvao hitnu. Počeo je da iskašljava bronhijalnu sluz, to me je zabrinulo: ’50 godina, Sjogrenova, infektivna bolest pluća, autoimune bolesti, nije vakcinisan, treći dan covida, ne može da se kreće, bolovi u mišićima nepodnošljivi, iskašljava sluz’, Dodao sam na vlaškom ‘teško diše’ samo da bi ga odveli jer se iz aviona vidi da mu treba stručna pomoć, na šta je Vlado slabo odgovorio ‘nisam’, ona je hitno odgovorila ‘gospođo, sve je normalno . Samo ako ne može da diše, dovoze ga u bolnicu’.
Zvao sam hitnu infektivnu i tamo doktorica, javila se zena koja mu je ranije savjetovala da piski u lonac, rekla je da je sve normalno, Vlado i ja smo rekli da hocemo u bolnicu, da smo insistirali da ga odvedu , rekla je ‘zavisi od tebe, hoće li hitna htjeti da te pokupi, ali to su sve normalni simptomi’, rekli smo da želimo da dođu po njega. Zvao sam 194, po stoti put sam opisao sve simptome. Ekipa je došla oko 13.40, dva tehničara, dali su mu injekciju, rekao sam da ga vode, rekli su da ‘nema potrebe, to su normalni simptomi, neka pije tečnost i jede slane štapiće’. Upravo te riječi.
Rekao sam da ne može da pije. Čak ni ne jede. Blijedo su me pogledali da je preslab za to. ‘Neka se prisili’, rekli su. Rekao sam da ne može. Vlado je tražio da mu daju infuziju. Rekli su da se daje samo u bolnici. Kasnije, kada su došli drugi put, bogami su imali IV u torbi, ali bilo je kasno. Nije se mogao pomaknuti ni inč kad su prvi put bili tamo. Ni centimetar.
Tehničar je morao pomoći da ga prevrne na bok kako bi mu dao injekciju. Vlado je pitao zašto se znoji kao lud i hladno mu je, ali nema vlakna. Tehničar mu je rekao da je iz Lekadola. Posteljina je bila u lokvama. Obrisala sam ga ručnikom i maramicama.
Nakon ni dva sata, stojim u kuhinji i čujemo njegovu ‘pomoć’. Dotrčim, vidim da su mu stopala plava, dodirnem ih, hladne su, jasno mi je da nema cirkulacije. Lice mu je sivo, kao da nema krvi ni kiseonika. Jedva mi kaže ‘Ne mogu da dišem’. Zovem hitnu i odmah dođu a on ne može da diše. Pamte nas, bez obzira na sve, kažu da će ga sada odvesti u bolnicu. Dolaze posle, možda 20 minuta, pakujem mu stvari za bolnicu, on leži, hrče, brzo diše, sve plaviji i plaviji. Dolaze, ista ekipa kao i prošli put, još je pri svijesti, ali još ne može da se pomakne, užasno se osjeća, kažu mu da se otpuzi na jednu stranu kreveta da ga smjeste u stolicu i odnesu. Ne ide. Na to ga tehničar uhvati za noge i drži ih u zraku govoreći ‘ovo će mu podići tlak’, ali on postaje sve bljeđi, vuku ga na lancu na drugu stranu kreveta bliže stolici, ja vidiš da mu je glava pognuta u čudnom položaju, kao, bačena je, ja vičem ‘ne može da diše u ovom položaju!!’, kažu ‘može’, uhvatim ga za ruku, kažem mu da će sve biti! dobro, da će ga odvesti u bolnicu, pogleda me i zakoluta očima i zaspa zauvijek.
Tada je tehničar viknuo na aparat svom kolegi, “ostavi nosila, donesi reanimaciju!”.
Oživljavali su ga možda na sat vremena.
urlao sam. Izbacili su me iz sobe i zatvorili vrata, čuo sam zvuk pumpe kojom su mu vjerovatno upumpali vazduh u pluća. Isti ljudi koji su mu prije sat-dva rekli da je dobro i da ne treba u bolnicu.
Iz istog hrvatskog zdravstva koje mu je saopštilo da za pacijente poput njega, za one koji se ne mogu cijepiti jer imaju autoimune i druge bolesti, nedostaje lijekova.
Zašto ga nisu odveli u bolnicu kad smo ih molili cijeli jebeni dan? Zašto mu nisu dali taj jebeni lijek?
Zašto jebeni porodični doktor ne radi ili nema zamjenu na Dan državnosti?
Ne želim da tugu (tuga je preblaga riječ) pretvaram u gorčinu ili da tražim nekoga ko će biti kriv, ali neke činjenice se moraju znati.
Ništa mi ga ne može vratiti.
Ni meni, ni njegovim divnim roditeljima sina jedinca. Moj voljeni. Moj Kvakan. Moj Charlie Brown. Moje Sve na svijetu. I šire.
Kako javlja Radio Dalmacija, ministar zdravstva Vili Beroš najavio je da će uputiti inspekciju u splitski KBC radi utvrđivanja okolnosti smrti Vladimira Matijanića.
Saopštenje Nakon smrti novinara Vladimira Matijanića, njegova djevojka se oglasila: ‘Molili smo ih da ga prime u bolnicu, nisu htjeli… Rekli su da jede štapiće za jelo. A onda je poplavilo…’ pojavilo se prvi put na Posušje.info.
